Учити географију из уџбеника или атласа, читати историју из књига није толико тешко, али се временом и заборави. Цртати границе сопственом крвљу, бити део историје, претешко је али остаје вечно упамћено. То су најбоље знали они који су их и створили. Границе наше државе цртале су се у деветом веку, доцртавале и прецртавале током наступајућих векова и никако да се уцртају једном за свагда. Постоје они који верују да ће нас боље омеђити, него што смо по природи омеђени. Војска Србије чува природну границу нашег народа и његовог кутурног наслеђа. Постоје људи који су предодређени за велика дела. Долазе тихо и одлазе у легенду. Осим стручности и широких погледа, скромност је, по обичају, њихова врлина. Све подређују колективу, своју надареност и спретност стављају у службу своме народу. Места колебању и деморализацији није било, напротив, све што се дешавало давало им је још више снаге и воље, а евентуалне грешке из једне, никада нису дозволили да се пренесу у другу битку. Границе које се бране сањају се, ако за оне који их бране, уопште и има сна, а касније и са најмањом променом времена долазе и болови у ранама задобијеним у биткама за спас отаџбине. Било их је много, као и рана. Чести непријатељски напади изискивали су да се у што краћем року нађу на одређеним местима, спреме нову стратегију и свежу снагу за наступајућу борбу, и тако из дана у ноћ, из битке у победу. И никако таква историја да стане, да се смири и умири. Једна од најтежих битака, од оних које додирује време нас - деце даншњег доба, била је битка на Кошарама или како је зову Пакао Кошара. Она се водила између припадника Војске Југославије и припадника ОВК, подржаним од стране војске Републике Албаније и НАТО авијације. Почетак је три месеца ратних дана у којима је писана нова историја и на ново искушење стављена наша одбрана. Сви ће памтити тај православни Велики петак, 9. априла 1999. године када је започела масовна артиљеријска ватра са албанске стране у правцу карауле Морина, која је била лажни напад да се сакрије права мета. Ватра се пренела у правцу врха Расе Кошарес, ка караули Кошаре и према врху Маја Глава на граници са Албанијом. Био је то окршај који се могао видети једино у филмовима. Иако је наша војска однела победу, тај успех плаћен је животом сто осам припадника Војске Југославије. Просечна старост погинулог била је двадесет и пет година. Никада несрећа не произилази сама из себе. Оно што је прати служи да највећу несрећу сагледамо у њеној природној величини. Тако је рат на ове просторе са собом донео санкције, болокаду, парализу и стагнацију привреде, економије, друштва и живота уопште. Другим речима - избацивање на површину свега онога што може изнедрити такво невреме и недоба. Најпречи и водећи задатак био је, и остао, одбрана земље. У временима када су породице једва састављале крај са крајем, борећи се последњим атомом снаге за парче хлеба својој деци, на небу су се појављивале звазде које су зрачиле посебном светлошћу, светлошћу минулих дана и угаслих живота наших војника који су се предали смрти обезбедивши светлији пут ка избављењу и коначном спасењу из руку непријатеља. Ти храбри војници, наша браћа и сестре, положили су душу и срце на талон међународне олује која је морала што пре бити окончана. Платили су цену узрочника пропасти, оних који су својим одлукама и потписима само увећавали број погинулих војних и цивилних жртава. И данас се води поглавље о Косову, колевци наше историје и многобројних културних споменика. Желе територију која им не припада, да је отму на начин који је само својствен НАТО непријатељу и Америци чији представници власти, без трунке срама, своју операцију и бомбардовање називају „Милосрдним анђелом“. Осећање сигурности и мира нема цену, али и те како дугујемо заслугу и изразиту захвалност нашим јунациама који су стојички одолевали сваком притиску, непроспаваној ноћи и ризичном стављању живота на коцку. За њих проблеми нису постојали, за границе нису марили, јер им је само небо била граница. Нема задатка које нису успели да реше уз невероватну слогу и осећај заједништва. Увек на окупу, чувајући леђа отаџбини, стављајући руке у ватру, борећи се до последњег даха. Без стремљења од смрти, за њих је смрт последња станица. Примаран мотив је заштита сународника, најмилијих и оних који тек долазе на овај свет. За њихову светлију будућност, небо без борбених авиона, без налета бомби, парка без угажене траве и комадића пепела, школа и вртића без оронулих зидова, као и библиотека без изгорелих књига. Свака ситуација за њих била је ново искуство, једна нова страна војничког дневника, униформа од значаја и поноса у срцу. Несебично су пружали помоћ. Увек ту за нас, као сазвежђе хероја које најјаче сија када је најпотребније. Ви сте наш понос, одбрамбени бедем који одолева сваком нападу, сваком нашем непријатељу који једва чека да нам одузме суверенитет, право гласа и слободу мишљења. Никада нећу заборавити оне којима су срце и душа под земљом, којима је цвећем оивичено место вечног боравиша. Увек сам се питала имате ли тамо неко упориште, неко скровиште, где можете пронаћи себе, свој мир и срећу. Или су то само тела што носе ране,крваве и тешке у борби стечене. Да ли сте преболели покошене ноге? Да ли лице гелерима прошарано зна поново да заблиста,а из ваших уста уместо крви, може ли реч прокључати ,поново? Осећате ли како се годишња доба смењују, дан и ноћ, радост и бол, неспокој и спокој или се светлост замрзла онога трена када се мрак навукао на Ваше угасле очи, а камен на груди како би и срце утихнуло. Никад нећу одустати од својих уверења да је Србија земља око које вреди и за коју се треба борити, јер да нисмо народ посебне вредности, не бисмо били трн у оку многима током историје. Војска, наш понос, мастило је којим се исписује наша историја и слобода. Вечна Вам слава и хвала!
Aутор: Тања Недић,
Comments