Мартовски погром на Косову и Метохији, који је започет 16. и трајао до 18. марта 2004. године, један је од највећих пораза савремене Европе и још једна незацељена рана српског народа. У само три дана, наочиглед читаве светске јавности, у присуству 38000 војника Кфора и 8000 Умник полицајаца, на територији јужне српске покрајине животе је изгубило на десетине људи, рањено је више стотина, протерано више од 4000 Срба и других неалбанаца, запаљно 800 кућа и разрушено или оштећено 35 православних храмова и споменика културе.
Пећ, Призрен, Гњилане, Бјело Поље, Косово Поље, Свињаре, Чаглавица и Обилић, за Србе су постала забрањена места, а њихови домови рушевине и згаришта на која нису добродошли. Број повратника ни данас не премашује 2% од укопног броја протераних, а због отежаних услова живота, немара српских и привремних косовских институција, сва су предвиђања да ће их бити још мање. Србима на Косову и Метохији ни до данас нико не гарантује слободу кретања, њихов живот после 17.марта наставио се омеђен зидовима, за које кажу да се теже подносе него сам рат. Унутар тих зидина надлежне инстируције залазе врло ретко, позив упомоћ чује се само од оних најгласнијих, док већина преосталих Срба ћутке истрајава бранећи истину и правду на Космету. Њима је свако јуче 17. март, а свако сутра нада да ће, можда њихова деца живети боље.
Зато не заборавимо да смо сви били сведоци, једног од највећих погрома и најсрамнијег злочина над цивилима у 21. веку. Многе међународне институције прогласиле су овај погром етничким чишћењем, али је нажалост, скидање кривице по ко зна који пут било прече од истине, те је велики број њих погазио своју реч или изневерио дато обећање да ће се кривац пронаћи и да ће српски народ на Космету бити заштићен.
Они који су тада изгубили све, нас ради све су опростили, али се нама заборављање сопственог страдања неће опростити!
Аутор стихова: Милутин Попадић
Comments